Jesam li loša osoba ako izbacim mačke van?

U redu, znam da je naslov užasan, ali malo namjerno sam ga sročila tako privučem pažnju. Naime, imam 3 mačke, jednu već nekih 5 godina i ona je anđeo, i dvije nekih godinu dana i o njima se ovaj post radi. Uzela sam ih s ulice, stvarno mi se srce slomilo kad sam ih vidjela (i tad su još bile male pa sam mislila da će se naučiti na ljude i život u stanu), ali već je prošlo godinu dana i s njima nema napretka. Sikću na sve ukučane, čim im priđemo na pola metra one odmah u strahu otrče što dalje, tuču se međusobno kao šta i tuču ovu treću macu koju imam dugo. Znaju ići na pijesak, ali i dalje bilo šta da padne na pod (jastuk, roba,.. )one se popiške ili pokake na to baš kao iz nekog inata. Čak su mi znale popiškiti torbu kada bi ju ostavila na kauču, a na tom kauču i često spavaju, šta mi nema smisla. Ne može im se prići, sikću, grebu ćim ih se pokuša pomaziti, tuku se. Da bar vidim neki napredak, ali nema nikakvog. Pa razmišljam jesu li možda neke mačke jednostavno takvog karaktera da su za "divljinu". Ovako vidim na njima da su u takvom strahu i oprezu oko ljudi (i to ljudi koje vide svaki dan već godinu dana), možda bi im olakšala muke da ih jednostavno pustim van? Ne bih si nikad oprostila činjenicu da sam mačke doslovno izbacila na ulicu, ali kao da mi se čini da je to najbolje za njih. Ima li smisla da su neke mačke jednostavno takve da im više odgovara "divljina" nego kućno okruženje?